Бележница

У ИСЛАМУ ГРЧКОМ, СА ВЛАДАНОМ ДЕСНИЦОМ
Неће све умрети
Свестрана личност и велики писац, полиглота, библиофил, зналац музике и филозофије, антике и модерности, био је дубоко везан за свој ускочки котарски завичај. Основао је у младости ћирилични „Магазин северне Далмације”, покушавајући да створи интелектуални круг оних који би писали о српском наслеђу у најзападнијим крајевима његовог простирања. Његов предак је ускочки војвода и епски јунак Стојан Јанковић, стриц му је Бошко Десница (писац двотомне „Историје котарских ускока”), отац Урош (уредник и издавач „Нашег листа”)... Иако је 1993, током хрватског напада на Српску Крајину, скоро потпуно уништена Кула Јанковић Стојана и оскрнављен гроб Владанов, тамо се од 2005, у обновљеним просторима, поново одржавају „Десничини дани”

Пише: Никола Ковачевић
Фото: Владан Бајчета, НР Прес

Једно од најузвишенијих осећања које човек може имати јесте оно када посматра усамљену земљу, посебно ако она представља укрштај сећања на драматична историјска збивања и донекле неприступачног терена, као што је то у северозападној Далмацији и у Исламу Грчком – наслеђу српске породице Десница, сада у Хрватској. Како се приближава лето, овај крај ће постепено оживети, доћи ће људи поводом различитих културних догађаја на то место где још стоји Кула Стојана Јанковића и Црква Светог Ђорђа – где је сахрањен јунак из епских времена Стојан Јанковић, где почива и сам Владан Десница.
Међутим, сада, у пролеће, усамљени, а пажљиви посматрач наслућује ту и оно што је описано у књижевном свету Владана Деснице и што је виђено очима његових јунака – живот вечите природе која опстаје вековима у хераклитовским променама, као и врхунско добро и достигнуће човеково, а то су остаци племићке и потом грађанске културе. Пролеће јесте Десничино време...
Један од познавалаца Ислама Грчког је и наш саговорник Владан Бајчета, млади научник Института за књижевност и уметност у Београду, поред осталог, аутор студије о запостављеној Десничиној поетској збирци Слијепац на жалу под насловом Non omnis moriar: о поезији и смрти у опусу Владана Деснице, у издању Института за књижевност и уметност, као и приређивач његових Сабраних дела, која ће поступно објављивати Народна библиотека Србије у девет књига.
Како каже, први пут је у Исламу Грчком био 2014. године, као гост манифестације „Десничини сусрети”, који су установљени 1989, а трају, након брзог прекида, од 2005. године. Прошлог лета провео је тамо неколико дана, заједно са потомцима Владана Деснице, који тамо долазе из Загреба да би организовали културне програме. Тада је представљена његова поменута књига Non omnis moriar.
Како каже, у Исламу Грчком остало је нешто српског становништва, мада ово село дели судбину свих сличних српских места у Хрватској.
– Ислам Грчки зове се по турској речи „Саддислам”, што значи бедем ислама. То је најдаља тачка на западу до које су стигле Османлије. Назив је добио и по већинском православном становништву, а поред се налази Ислам Латински, где већином живе католици. У Исламу Грчком Стојан Јанковић живео је до смрти, а наследила га је, по женској линији, породица Десница. Последњи његов директни потомак био је Илија Деде Јанковић. Овако је било: Олга Јанковић удала се за Владимира Десницу (деду Владана Деснице), а његов син Урош је отац Владана Деснице. Ислам Грчки у власништво Десница прелази крајем 19. века и до дана данашњег њихово је наслеђе – то јест сина Владана Деснице Уроша, који је недавно преминуо, и три кћерке – Олге, Јелене и Наташе. Традицију „Десничиних сусрета” представља и одлазак у Кулу Стојана Јанковића, која датира још од 17. века, а сердар далматинских ускока Стојан Јанковић добио ју је заједно са титулом грофа од Венеције, за заслуге у борби против Турака. Кула је доживела врхунац између два светска рата, а представља фортификацијско-стамбени објекат – прича Владан Бајчета.

ПРОЛЕЋА ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

– Породица Десница ту је проводила лета – додаје Бајчета. – Мајка Владана Деснице пред крај свог живота живела је у њој са својом кћерком. Кула је била грађански дом, са лепим покућством, зидови су били обложени тапетама. Владан Десница био је колекционар старог оружја, различитих ископина, мештани су то знали и доносили су му разне предмете. Уопште, Ислам Грчки баштини наслеђе од праисторије, преко Рима, Млетака и Османске империје, до грађанске међуратне епохе. У послератном периоду, када је постао професионални писац, Десница је ту проводио по неколико месеци годишње. Роман Прољећа Ивана Галеба највећим делом је ту написан, као и неке приповетке. Током рата 1993. године, Црква Светог Ђорђа, као и Кула Стојана Јанковића, биле су скоро потпуно уништене, Десничин гроб био је оскрнављен. Његови потомци годинама ту нису ни долазили, било им је болно и да прођу поред те руине. Почели су да се враћају крајем деведесетих година 20. века. Добили су новац из европских фондова и основали Фонд за обнову Куле Стојана Јанковића „Мостови”.
Важно је да се млађи истраживачи попут Владана Бајчете враћају делима великих писаца, не само због нових увида које њихово дело увек и изнова пружа, већ и због онога што је у њиховом делу остало запостављено. Десницу вреднујемо пре свега као врхунског прозног аутора романа Зимско љетовање и Прољећа Ивана Галеба, више збирки приповедака, међу којима су и Олупине на сунцу и Прољеће у Бадровцу, а Бајчета је своју студију посветио Десничиној поетској збирци Слијепац на жалу, која је била инспирација и за роман Прољећа Ивана Галеба. Он истиче да је Десница један од наших најобразованијих писаца, да је дипломирао права у Загребу, а слушао и филозофију у Паризу; да је много читао, бавио се музиком, а у певању био тенор. Управо, како објашњава Бајчета, Прољећа Ивана Галеба подсећају на тај Десничин жал што се није професионално бавио музиком. Његов јунак у роману доживео је повреду руке и више није могао да свира... Из те љубави према музици Десница је написао и сценарио за филм Концерт...
– Био је свестрана личност занимљиве биографије, говорио је и читао на више језика, био је библиофил. У његовој библиотеци у Загребу пронашао сам прво издање Горског вијенца. Превођен је на пољски и италијански, као и на скандинавске језике, а превод на енглески романа Прољећа Ивана Галеба угледног слависте Дениса Едварда Гоја је, нажалост, изгубљен. Десница се некако подразумева, нема статус као што га има Меша Селимовић, иако су у истој равни врхунских писаца светске књижевности.

МАГАЗИН УЧЕНИХ УСКОКА

– Десница, романсијер и приповедач, поезију је почео да пише као врло млад и наставио да је пише тридесетак година. Његова збирка Слијепац на жалу, која обухвата тематски, мотивски и поетички различите песме, појавила се 1956. године, а најстарија песма у њој написана је 1927. Његов хронотопски круг представља северну Далмацију, Задар, Шибеник, Сплит; Медитеран и залеђе. Медитеранску софистицираност и грубост руралног залеђа – прави судар култура и природе. Ислам Грчки налази се двадесетак километара од Задра, а одмах изнад је негостољубиви Велебит... Тежак и суров горштачки живот избеглица пред Турцима описан је у његовој првој приповеци „Животна стаза Jaндрије Кутлаче”, која говори о силаску планинског становништва на приморје. Када је основао Магазин северне Далмације, Десница је ту објавио ову приповетку, покушавајући да окупи један интелектуални круг који би писао о тамошњим приликама и српском наслеђу у најзападнијим крајевима његовог простирања. Његов стриц Бошко Десница написао је двотомну Историју котарских ускока коју је објавила САНУ, а његов отац Урош је уређивао и издавао Наш лист, који је сам финансирао. Обојица су сарађивали у Магазину северне Далмације. Десница је имао јаку везаност за ту средину и хтео је да је културно представи тим младалачким уредничким ангажманом, али и после, као писац – објашњава Владан Бајчета.
Он указује и на то да је Десница био традиционалиста, али не анахрони, да се његова литература бави проблемима које је покретала савремена филозофија егзистенцијализма, а да га ултрамодерним писцем чини и иронијски однос према питањима човекове позиције у свету.
– Његови ликови врло су живи, праве, аутентичне, литерарне креације. У роману Зимско љетовање сваки од јунака оцртан је својом индивидуалношћу: на једној страни су сељани, на другој грађани избегли на село од бомбардовања. Укрштајући их и сукобљавајући, Десница ипак не жели да стави акценат само на једном од њих, он даје слику читавог колектива, жели да покаже сусрет различитости. Зимско љетовање има елемената хумора, али и трагичан завршетак, који говори о томе како он заправо види свет. У мотиву свиње која прождире бебу дат је последњи удар свим страдањима која су започета бомбардовањем и покушајем грађана да се склоне у „питомо” село. Међутим, тамо их чека сурова природа. Са Прољећима Ивана Галеба је другачије. Иван Галеб је трагични јунак, њему су умрле супруга и ћерка, и он је остао сам на свету. Иако описује људску трагику и посматра у болници пропадљивост тела, не знајући шта ће бити са њим после нове операције, он ипак кроз своју опчињеност светлом, сунцем и пролећем, изражава известан метафизички оптимизам – прича Бајчета.

СЕДЕФАСТИ ОДСЈАЈ ЗА ВЈЕЂАМА

– У претпоследњем поглављу, пре него што пада у наркозу, Иван Галеб наслућује вечност као „седефасти одсјај за вјеђама”. Нешто нејасно, неухватљиво. Ту је дотакао важно питање свих човекових танатолошких напора да се смрт објасни и схвати. Проблем је у томе што човек хоће да смрт себи чулно представи, да је предочи, наслика, искаже речима. Она је неисказива, неспознајна, не може бити објашњења рационалним апаратом. Томе служи поезија и овај његов поетски роман у том је смислу велико дело светске литературе. Читајући, на пример, Хадријанове мемоаре Маргерит Јурсенар и Вергилијеву смрт Хермана Броха, дела сличног карактера и тона, закључио сам да их домет који је Десница постигао у много чему надилази.
Светови Владана Деснице, као и његовог јунака Ивана Галеба, места су дубоког и интензивног мишљења, истине и слободе, на начин на који се једном слепцу на жалу, по узору на античког слепог епског певача, отвара метафизички хоризонт суштинских духовних спознаја. И, како наш саговорник запажа, слепи аед је метафора онога који не види физичким очима већ духовним, метафора је трагичког искуства којим се долази до откровења, што је једна од суштинских одредница Десничиног дела. Бајчетина студија говори и о томе да су поједине песме из збирке Слијепац на жалу ушле у поетски роман Прољећа Ивана Галеба, па и ови стихови: „Све сам од живота узео / и равном мјером све му вратио. / Отићи ћу го и празних руку, / са добрим трудом у дну удова / жељан сна / и избратимљен са пролазношћу.”
– Десница је много читао античка дела и добро је познавао Хераклита и Платона. Песма по Хорацију („Non omnis moriar”) директан је, али крњи цитат, што говори о томе да се уметнички поигравао античком баштином. У његовој прози има елемената грчке трагедије, али и синтезе целокупне западноевропске културе, књижевности и филозофије, као и нашег аутохтоног културног наслеђа. Био је европски интелектуалац пар екселанс, неко ко је стасао на античком наслеђу, западноевропској литератури 19. и 20. века, као и ранијих столећа, али и у духу јужног словенства и српства. Као потомак Стојана Јанковића и познавалац народне епике, са својим оцем Урошем превео је Посвету Луче микрокозма на италијански. О Његошу је написао два есеја која су сачувана у рукописима. Први есеј који је написао посвећен је Доситеју – истиче још Бајчета.
Објављивао је у Хрватској, као што је штампан и у Новом Саду (у Матици српској) и у Београду (у „Просвети”).
– У социјализму је Зимско љетовање дочекано на нож, у време када су писани „партизански вестерни”. Десница је тематизовао сукоб села и града, занимала су га егзистенцијална питања, због чега је трпео нападе минорних писаца, који су увек склони памфлетима. Међутим, роман Прољећа Ивана Галеба био је прихваћен, читан и награђиван. Десница је након његовог изласка најзад био препознат као велики писац. Тада је наставио да живи мимо институција, напустио је Министарство финансија где је радио и постао је слободни уметник. Иако није био потпуно прихваћен у неким круговима, није био ни маргинализован – запажа Бајчета.
Десница је испунио тежњу сваког великог аутора – да живи заувек својим делом и у пуноћи својих мисли, на начин како је то дефинисао Жозе Сарамаго: „Као што је коначна смрт последњи плод жеље за заборавом, тако нас жеља за памћењем може одржати у животу.” Неће све умрети.

***

Животна стаза Владана Деснице
Владан Десница (1905–1967) рођен је у Задру, у српској породици, православне вере. Студирао права и филозофију у Загребу и Паризу, дипломирао на загребачком Правном факултету 1930. Радио као адвокат, потом прешао у државну службу. Године 1934. покренуо и две године уређивао књижевно-историјски годишњак „Магазин сјеверне Далмације”. Штампао га је у Сплиту, ћирилицом. Његова најзначајнија дела су романи „Зимско љетовање” (1950), „Прољећа Ивана Галеба” (1957), збирке приповедака „Олупине на сунцу” (1952), „Пролеће у Бадровцу” (1955), „Ту, одмах поред нас” (1956), збирка песама „Слијепац на жалу” (1955)... Писао је и драме („Лестве Јаковљеве”...) и филмске сценарије („Концерт”, 1954; „Првада”, 1962...). Сматра се настављачем „далматинске линије” у српској књижевности, на трагу Симе Матавуља.
Преминуо је у Загребу, у шездесет другој години. Сахрањен је у православној Цркви Светог Ђорђа у Исламу Грчком. Једна улица у Београду носи његово име, као и годишња награда за књижевност Народне библиотеке Србије.

***

Крајње тачке додира
– За Андрића је Вишеград место у којем се укрштају православна, исламска, католичка и јеврејска култура, а код Деснице у Кули Стојана Јанковића додирују се православно становништво Северне Далмације, граница ислама, и католичанство – указује Владан Бајчета. – Најзападнија тачка додира те три религије и цивилизације је код Владана Деснице у Кули Јанковића, а најисточнија тачка је код Андрића у делу „На Дрини ћуприја”. То су као крајње тачке сусрета различитих народа и култура нашег тла.

***

Двојност и целина
– Филозофија Десничине књижевности је амбивалентна, она не даје коначни одговор: каже да је живот трагичан, али пружа и слутњу нечег лепог са оне стране. У томе је његова величина. Сви писци који имају радикално песимистичку или радикално оптимистичку слику стварности никада не дају њену целину – истиче Владан Бајчета.

***

Припадништво
– Иако је било доста полемика у вези са припадношћу Десничиног опуса, нема двоумљења да он припада српској књижевности, али је неспорно и то да је стварао у оквиру хрватског књижевног круга. У периоду социјалистичке Југославије његова улога великог писца била је оспоравана практично све до изласка романа „Прољећа Ивана Галеба”, 1957. године – напомиње Бајчета.